Misli slučajnog prolaznika

Najzad sunce! Od kako me poslednjih par dana bude ti topli i umiljati zraci,češće sam nasmejan,vedriji sam. Ma ništa mi nije teško. Eh kada bi samo znalo kako sam ga željno mesecima čekao. Najzad i slobodan dan! Mmm,meškoljim se na suncu,jednostavno se "gušterišem" i srećan sam. Zaista nemam pravog razloga da budem ali ipak jesam. Rešio sam da iskoristim najbolje od početka proleća. Tačno,nije kalendarski tu ali se miris proleća može osetiti u vazduhu. Posle duže pauze ponovo vezujem pertle na tako laganim letnjim patikama,trenerku prosto i ne osećam posle svih onih zimskih rekvizita. Čak ni lice ne moram da gulim žiletom danas. Prolećni vazduh ispunjava mi pluća,sve je naizgled savršeno. Polako,kao čovek bez i jedne brige na svetu koračam gradom. Kao da je baš sunce rasteralo sve probleme,baš kao one sive zimske oblake. "Još samo da olista,da ozeleni i biće savršeno." mislim u sebi i najednom primećujem boje oko sebe.Ne ne,to nisu prolećne boje. Osluškujem žagor dece koja se vraćaju iz škole. Zar profesori ne štrajkuju? Ne,ne želim da kvarim ovakav dan takvim  mislima. U susret mi dolazi vesela grupica srednjoškolki. Zauzete pretresanjem tračeva ili gradiva (više nisam siguran šta se uči u tim školama) ne primećuju moje razočarenje. Otkrivam da od njih dolaze te boje. To nisu boje firmirane garderobe ili tašnica koje su zamenile đačke torbe da bi se u njima nosili skuplji telefoni nego što ih njihovi roditelji imaju. Ten njihovih mladih lica nije onaj devojački,još po malo detinjast već veštački,formiran debelim slojem pudera. Siguran sam da bi sva lepota njihove mladosti zasjala posle intezivne terapije mlekom za skidanje šminke a u težim slučajevima posle hiruškog zahvata gletericom. Raspitao sam  se i koliko sam uspeo da saznam ne postoji ekonomično pakovanje pudera. A trebalo bi! Treba pomoći roditeljima sa već istanjenim novčanimcima,potrošenih na gore pomenute torbice,telefone i fensi garderobu. Trebalo bi ga pakovati kao poludisperziju za zidove u one plastične kante od 20-25 litara jer je ona jedna tuba ili kutijica očigledno za jednokratnu upotrebu. Ovako lepo roditelji kupe što bi narod rekao economy pack i mirni su jedno tromesečje,pod uslovom da se vikendom ne izlazi u grad. U tom slučaju  je potrebna još jedna kantica od 5 litara kao dodatak za isti vremenski period. Ovim putem apelujem na kozmetičke kuće da razviju i tonere za puder na rastućem domaćem tržištu. Kao i za već pomenute poludisperzije trebale bi da budu male,praktične bočice čiji se sadržaj fino sipa u kantu pri čemu količina tonera koji se dodaje zavisi od željene nijanse. Zatim,drage dame čitajte pažljivo,uzeti bušilicu sa namontiranim nastavkom za mešanje glet mase i mešati dok se masa ne sjedini. Preporučio bih da se uz ekonomično ili čak porodično (jer sve je više slučaja da i bate kao i seke koriste puder za peglanje nepravedno dodeljenih im pogrešno obojenih lica) pakovanje promotivno deli gleterica gratis,temeljno zalepljena širokim crvenim selotejpom na kojem velikim crnim slovima piše "gratis". U doba ekonomske krize i finansijke neizvesnosti ovaj apel i poslovni savet nesebično darujem kozmetičkim kućama u znak zahvalnosti za proširenje mojih do danas suženih vidika. Do juče od zime ljubomorno čuvan i šalom zaklonjen devojački vrat,sada shvatam,mnogo je privlačniji ako je lice fino i temeljno ogletovano u izrazitom kontrastu u odnosu na vrat,u  najmanju ruku u nijansu poznatiju kao Hali Beri. Preporučena nijansa po savetu proizvođača trebala bi da bude nazvana Naomi Campbell,jer ipak je društveno prihvativljivija. Dakle,svi mi koji smo najzad otvorili oči recimo glasno: Živelo proleće! Živela poludisperzija! Ups... Pardon,puder,nikako da se naviknem.

Ne tako davno za mene su zimske noći bile izazov a svaka noć ma kako hladna dragoceno vreme koje ne treba gubiti sedenjem u kući jer ipak je moja deviza bila: "Spavanje je gubljenje vremena!" i tako svake večeri... Sećam se da su komšije žurno prolazile mimo mene,sneg bi nam padao u lice nošen nekom promajom koja je našla sebi put baš tu ispred moje kuće. Usledilo bi ljubazno "Dobro veče",poručili bi mi lep provod a ja bi ih posmatrao kako trljaju ruke da ih zgreju i cupkajući prelaze prag moje kuće.                                                               Bilo je to tipično doba za posete u našem selu,kada se namiri stoka i završi večera pa u komšiluk na čašicu grejane rakije i sitno seckani kiseli kupus poprskan alevom paprikom za koju nikada nisam bio siguran da li je samo dekoracija ili ipak nezamenljivi začin. Nekako je u to doba polazio i poslednji autobus ka gradu a ja sam ga čekao u ugaženom snegu iako je kao po pravilu kasnio,iako sam uvek nosio farmerice koje su mi svakim slučajnim dodirom nesnosno ledile kožu. Tih večeri najveća briga mi je bila da me ne isprska neki od kamiona u prolazu čiji zvuk nam je u letnjim noćima često budio goste ne naviklle na blizinu magistrale i zvuke pretovarenih točkova. Bile su to neke sasvim bezbrižne noći kada je zvuk istopljenog šećera kako sa usijanog gvožđa krupnim rumenim kapima upada u meku rakiju menjao zvuk novih elektronskih hitova. Moja svetlost vatre koja pucketa kroz kaljeno staklo peći bili su strobovi,moje ušuškano mesto bila je barska stolica ili čak i zvučnik ako se imalo vremena  za sedenje. Kilometri su se nizali a sa njima i gradovi,nove diskoteke i nova lica a opet sva tako slična u tami prošaranoj retkim svetlima koja se prelamaju kroz gust duvanski dim. I tako do zore ili do fajronta pa šta se pre desi...                                                                          Bile su to nekako baš naše noći,dani nam i nisu bili toliko bitni. Skupljali smo i delili sav novac koji smo imali,malo ali dovoljno da kupimo još jednu noć,još jednu uspomenu. Mislili smo da novi dan nikada neće svanuti i da ćemo još dugo živeti noću,skupa,seoska deca i čaršijski momci,bila je to neobična skupina,ali život je imao druge planove. Među prvima sam odustao od  noći i dao šansu suncu,odavno ne pokušavam da provedem celu noć budan uz muziku i odavno već ne žalim za takvim životom.                                                                     Sada,iako mi je tek nešto manje od trideset godina,sada ja dočekujem moje drugove i njihove divne nasmejane supruge a najdraži su mi ipak moji mali drugari. Sada smo mi ti koji grejemo vino i domaću rakiju,seckamo kupus i po nešto na čačkalicu. Sada smo i mi veliki a nismo se tome nadali,bar ne još neko vreme...