Misli slučajnog prolaznika

Odavno mi se jedna zamisao mota po glavi i nekako se uvek spontano javi sa prvim a boga mi i poslednjim hladnim danima. Naravno i danas dok sam stajao na vetrometini i dok mi je hladan vetar ledio uši nezaštićene beretkom i dok su mi prsti trnuli a telo pokušavalo da uprkos drhtanju ostane u stavu "mirno" zamisao se ponovo javila,spontano i ničim izazvana. Ne znam koliko puta sam ponovio u sebi meni već dobro poznatu frazu: "Mrzim zimu!" Ili samo zima ne voli mene? Ipak,voleli se mi ili ne zima ima svoje ćudi a tako izgleda i majka priroda. Da se razumemo,jako volim i nadasve cenim majku prirodu i sve lepote koje nas okružuju. Čak i ovaj zimski pejzaž budi osećaj spokoja i uhvatim ponekad sebe kako hvalim lepotu pomenutog pejzaža ali ipak... Ipak se ponekad zapitam da li je (priznajmo sada već ostarela) majka priroda (A pri tom ne mislim na onu Majku Prirodu iz šou programa "Ćao Darvine" ako je se sećate. Ona je sve bila ali ne i ostarela.) možda upravo u ključnom periodu kada je uređivala tok i poredak stvari zašla u menopauzu pa je recimo bila zbog nečega kivna na ljudski rod. Možda joj je neki vragolan a sasvim moguće i neki praotac našeg naroda slomio srce,jer mi smo ipak,priznaćete vični tome da napravimo glupost i naljutimo šefove,direktore,supružnike pa zašte ne i majku prirodu? Dakle,stojeći na vetrometini kroz glavu mi prolazi misao da smo nepravedno uskraćni za jednu divnu stvar-zimski san! Kao dete učili su me da nije lepo zaviditi drugim ljudima ali mi ništa nisu rekli za životinje pa zato ja eto zavidim medvedima! Kako su samo te nežne zveri naših planina povlašćene... Na stranu to što ih deca vole,što spavaju sa njihovim plišanim kopijama,što mister Bin ima jednog takvog plišanog za najboljeg druga,što Vini Pu pojede meda više nego što ću ja ikada pojesti ali zimski san ne mogu da im oprostim. Zamislite samo da sa prvim zimskim danima možete da se uvučete u toplu i zamračenu sobu,propustite svo blato,ružno i golo drveće,probleme sa jutarnjim paljenjem automobila i struganje leda sa stakala onako bunovni tek ustali iz kreveta... Zamislili? E sad zamislite da se budite sa prvim prolećnim danima,cvrkutom vrabaca pod prozorom,a kada izađete napolje dočeka vas vedar i sunčan dan,olistalo drveće i procvetalo cveće... Znam,dobro zvuči ali to nije sve! Medvedi imaju još jednu prednost u odnosu na nas. Oni njihovo salo i pivski ili u njihovom slučaju verovatno "medni" stomak ne moraju da pogledaju kada se probude na proleće. Probude se u top formi,protegnu i izađu napolje tako zategnuti i simpatično rundavi da nešto pregrizu a možda i upoznaju srodnu dušu koja neće moći da im zameri što imaju stomak,što su sve slave i zimski krkanluci ostavili traga na njihovo telo. Razmišljam tako i zavidim im... Mmm,protegnem se i izađem na topao prolećni dan zategnut,odmoran i pun energije. Prošetam i plažom i ne moram da uvlačim stomak,potpuno opušteno priđem još uvek sanjivoj komšinici podelimo porciju meda ili bobica recimo. Kako dobro zvuči da ne moram da vodim računa o kalorijama, dobu dana kada ću jesti,najzad mogu bezbrižno da provedem leto. A onda naravno dođe i jesen sa svim svojim čarima u vidu džemova,slatkog,svinjokolja,kobasica,kavurmi i svih sličnih nama dragih kaloričnih obroka. Mirne duše da se čovek ugoji i sa prvim hladnim danima da zaspi tako srećan i debeo. A na proleće sve iz početka... I sada vi meni recite da li je to fer prema nama sirotim malim ljudima...